Избор
Како да славимо кад би свако нормалан заплакао
- Детаљи
Како да славимо?
Прође 178 година од када организовано Србијом путују писма и пакети, добре вести, тужна саопштења, неком новац, неком судско писмо. Прође 178 година и имамо чега да се сећамо-некад смо били предузеће за пример, некад смо са поносом саопштавали где радимо.
Као да је неко одлучио да „витална старица-Пошта Србије“ треба да оконча свој живот и да поштанску делатност сведе на пуку тржишну утакмицу без јасног плана одржања универзалне поштанске услуге која је обавеза сваке државе чланице УН и потписнице међународних конвенција. У новом нацрту Закона о штрајку ПТТ услуге (која узгред буди речено не постоји као такве) третира као делатност од општег друштвеног интереса, што поштански саобраћај свакако јесте, па чуди однос власти према таквој делатности.
Колико дуго упозоравамо на алармантно стање у Пошти Србије, колико писама смо написали, колико смо пута протествовали, штрајковали и никаквих ефеката. Да ли заиста нико од одговорних у овој земљи није у стању да нешто предузме, или се ни један проблем унутар Србије не може решавати док се не реши нерешив проблем Косова. Један велики и важан инфраструктурни систем са 178 година пословања, држава је препустила ПУПС хијенама да га растржу и комадају, уништавају и пљачкају, као да је и Пошти Србије време за пензију и да се као пензионер учлани у ПУПС.
Власт, која је највише одговорна за стање у Пошти Србије, јер је именовала неспособне да руководе предузећем, већ дуже време не именује чланове надзорног одбора уместо чланова који су давно поднели оставке и која већ 1,5 годину није у стању да спроведе конкурс за директора предузећа, не жели да чује вапај 15000 запослених у пошти, а синдикалне представнике третира у стилу-синдикат, шта то беше, кога ви заступате?
Јесте власт највише одговорна, али истине ради и ми смо томе доста допринели. Наше нејединство, размерице, стављање личних изнад општих интереса, јесте и довело до таквог односа власти према синдикатима. Ко је ту највише крив, просудите сами. Ако се организује штрајк са легитимним захтевима а у њему учествује миноран број запослених, ако се организују протести незадовољних радника а те протесте не подрже синдикати, онда се поставља питање сврхе синдикалног организовања, начина заштите радничких права и да ли су нам у жута крвна зрнца убризгали вирус мазохизма. Зашто већина ћути и чека да се стање хаоса само од себе уреди?
Како да славимо јубилеј на коме други могу да нам завиде, када смо свесни да идемо путем који води у амбис? Како да верујемо у обећања о „златном добу“ када се на наше очи све урушава и нестаје? Како да се тргнемо из летаргије и како да 7. јуна 2019. године кажемо-нисмо дозволили да нас униште?
Апелујемо на све запослене у Пошти Србије да на данашњи дан промене свој став и да властима јасно ставимо до знања да смо ми Држава а да су властодршци наше слуге. Не дозволимо да се спроводи тиранија мањине над већином. Власт мора да уважава став оних који стварају и зарађују, јер ако нема нас неће бити ни њих. Они су показали да не желе да реше наше проблеме, а нису свесни да на тај начин и себи стварају велики проблем. Помозимо им да то разумеју, дигнимо свој глас против безумља које влада у главама отуђених функционера, ма где се они налазили. Почните од оних које сте ви делегирали да штите ваше интересе, у синдикату, у предузећу, у граду, у држави.
Да ли би радници поште Грчке и радници поште Француске ћутали да су на нашем месту?
КАКО ДА СЛАВИМО КАД БИ СВАКО НОРМАЛАН ЗАПЛАКАО!
Како боже да се поштари сложе?
- Детаљи
Када смо ономад протествовали „велики“ нису са нама хтели. Шта више подсмеваше се и ликоваше над нашом невољом, а они се дичише са окупљених 10.000 рдника у Београду. Знали смо ми, а и они су знали, да тај број људи није дошао да подржи „велике“ већ да изрази своје незадовољство стањем у Предузећу и да се солидарише са нама који смо по хладноћи цупкали испред капија прерадних центара.
Када је грануло пролеће и „велики“ се пробудише из зимског сна, па заказаше штрајк и протесте. Мислили смо да су они заправо чекали боље време и да се радници не смрзавају. Хм... изгледа да то није разлог. Дали смо им подршку, мада смо у старту видели да ту нема воље нити снаге да се нешто значајно уради. Како је све прошло имали смо прилику да се уверимо када на заказане протесте нису дошли ни сви синдикални руководиоци, а о чланству и да не говоримо. Како је могуће да репрезентативни синдикати не могу да окупе бар део од оних који су јесенас шетали од Таковске до Владе Републике Србије?
Могуће је, јер њихови синдикални представници немају ауторитет нити легитимитет да заступају чланство, а усвојили су такав Статут да су практично несмењиви. Чланство је ухватила апатија и страх, јер ако се буду исчланили прети им шиканирање од пословодства и наводно могу да изгубе „заштиту“ синдиката. Јадно и бедно, али страх је присутан. Радници негодују на свим нивоима, свима је јасно да пропадамо, али нема снаге која би их покренула. Влада Републике Србије, са којом треба преговарати и којој се морају испоставити захтеви, неће да разговара са онима који од 15.000 радника на протест изведу двоцифрени број људи.
Ми мали синдикати покушавамо да нешто променимо, али као мале неће да нас уваже као равноправног саговорника, а „велики“ нису више велики ни кад се погледају у огледало. Шта нам је чинити? Чекати и радити као коњ, ништа не предузимати да се ова катастрофална ситуација промени на боље, није решење. Други нам неће помоћи ако сами себи не помогнемо. То је ваљда свима јасно. Лако је критиковати, треба нешто предузети, треба понудити решење. Понудите решења јавно! Пишите нама, пишите њима, хајде да се покренемо... Ми предлажемо следеће:
Да се на хитном састанку свих синдиката донесе заједичка одлука о формирању независног преговарачког тим, што значи да он треба да буде састављен од запослених који нису чланови ни једног синдиката (број људи и процедура бирања је ствар договора). Како изабрати те људе? Једноставо!. Њих треба да бирају сви запослени. Преговарачки тим би имао задатак да дефинише преговарачку платформу, постави циљеве и дефинише методе за остваривање тих циљева. Синдикати треба да се обавежу да тим људима дају максималну подршку и сву логистику како би им ојачали преговарачку позицију.
Убеђени смо да ће сви они који су јесенас дошли на улице Београда, дати свој глас некоме у кога имају поверење, а када неко иза себе има 10.000-15.000 радника, са њим се мора разговарати са респектом.
Могуће је преко сајта синдиката прикупити предлоге кандидата а потом организовати потписивање подршке да би се појачао легитимитет. Кад се нешто хоће, нађе се начин. Из Поште је бар 15 запослених конкурусало за директора. Изаберимо од њих пет који добију највише гласова да нас предстрављају и додајмо још пет других или колико је потребно. Ето начина и да комисији за избор директора помогнемо у избору, да се види ко има највећи ауторитет да води наше предузеће.
Позивамо остале синдикате да се изјасне о овом предлогу, да оставимо сујете по страни и да учинимо напор како би сви заједно направили неки резултат на боље. Пробали смо нисмо успели. Пробали сте нисте упели. Хајде да пустимо оне који су од струке и ауторитета и којима запослени верују, да поведу активности за излазак из блата у које су нас увалили.
Куда иде Пошта Србије?
- Детаљи
Има у Пошти Србије нас, који памтимо и који се сећамо када се са поносом могло рећи да радиш у најстаријем инфраструктурном систему у Србији, да радиш тежак и одговоран посао, али посао од кога можеш пристојно да живиш. Делили смо судбину општег стања у држави и имали разумевања за тешкоће са којима се суочавало друштво у целини, увек солидарни са осећањем за праведност. Било па прошло! Просто да се не може препознати предузеће које је одолевало свим изазовима у протеклих 178 година.
Како је до тога дошло? Већина нас зна одговор. Сви смо осетили када су кола кренула низбрдо. Скрка нам пошту СКркобабић и његова ПУПС екипа уз свесрдну помоћ домаћих секретарица и „стручњака“, као и изабраних синдикалаца који се као пробудише из хипнозе кад почеше да губе велики број чланова.
Ми, веровали у државу, ћутали и радили. Држава има механизме да контролише стање у једном од најважнијих предузећа. Држава неће дозволити пропадање Поште Србије. Грдно смо се преварили, очигледно да немамо државу... Како иначе разумети да се у Пошти Србије догађају ствари на које указујемо више од две године а да држава остаје нема. Како разумети да држава донесе Законе које сама не поштује, које крши, пролонгира рокове, толерише криминалне радње?
Истече и годину дана од завршетка конкурса за директора Поште Србије и држава оста нема. Више од 12000 чиновника у Влади Републике Србије није у стању да за годину дана спроведе до краја најобичнији конкурс. Каква брука и срамота. Каква неодговорност!
Заправо, можда држава и хоће да упропасти Пошту Србије јер се сваког викенда из Жикине шаренице могло чути да је пошта јако профитабилна, што је био јасан позив тајкунима да треба да уложе у поштански бизнис и да отму шта се отети да. Да ли је пошта заиста остварила профит и како се до њега долазило, никога и не интересује. СКркобабић нас на тај начин доведе до руба литице и остави верну Миру да у погодном тренутку откачи кочнице.
Више пута смо писали о злоупотребама НЕЗАКОНИТЕ в.д. директорке и њеног ментора, па се нећемо понављати, из простог разлога јер би се о томе могли написати читави томови, а материјала је сваким даном све више. Писали, обавештавали надлежне, протествовали, тражили правду и достојанствено право на рад, тражили да се рад цени, поштује и адекватно плати, а као награду добили суспензије и судски процес на нанету штету. Какву штету? Колика је штета нанета од ПУПС-а који владју у Пошти Србије већ 6 година? Нико да им стане на пут. Како је то могуће? Ко то толерише? Знамо... сви знамо... Остаје питање ЗАШТО и ДОКЛЕ?
Радници Поште су показали да могу много да истрпе и поднесу, али овакво стање се више не може поднети. У опасности је систем од кога преживљавамо и ми и наше породице. Не смемо им дозволити да нам отму будућност, да нас оставе без хлеба. Морамо показати људима који заступају државу да су ту због нас а не против нас.
Позивамо запослене на јединство и спремност да удружено са синдикалцима којима верују покушају да сачувају радна места. Иду тешка времена и само ако смо заједно и непоткупиви можемо се изборити за бољу будућност.
Srećan 8. mart
- Детаљи
,,Жене разнеже срца, изграде језик душевности, профине начине и дигну љубав до религије и мудрости."
,,Мушкарци су храбри пред смрћу, а жене пред животом: мушкарци пред другим мушкарцем, а жене пред целом судбином."
ЗАЈЕДНИЧКИ ШТРАЈКАЧКИ ОДБОР СИНДИКАТА У ПОШТИ СРБИЈЕ
- Детаљи
Поштоване колеге,
Одбор Синдиката запослених у ЈП "Пошта Србије", Нови Сад донео је једногласну одлуку да неће учествовати у рад заједничког штрајкачког Одбора уколико представник нашег синдиката не буде пуноправан члан заједничког штрајкачког одбора као и други синдикати.
Први Позив који сте нам упутили, стигао је са случајном грешком у презимену, други позив стигао је без имена и презимена а трећи позив стигао је на Захтев Предлагача Зорана Павловића.
Наш синдикат је спреман да помогне у борби за остваривање радничких права!
Само поштење заслужује поверење!
- Детаљи
Поштоване колеге репрезентативци!
Без намере да омаловажамо ваше најновије напоре да укажете на стање у Предузећу и да се сви заједно изборимо за оно што нам по свим овоземаљским и божијим законима припада (то поздрављамо и подржавамо), али ипак морамо, истине ради и за спас душе нас суспендованих и оних који тада беху уз нас, да вас подсетимо на блиско прошло време.
Скоро две године упорно пишемо и указујемо на погубну пословну политику и зло које се надвило над Поштом у виду ПУПС-а, а ви тек сад схватате да смо били у праву. Како је могуће да то нисте раније видели? Нисте хтели или нисте смели, зашто сте окретали главу?
Није могуће да нисте знали за штетне уговоре, бахатост и безобразлук бивше вд директорке, јер смо вас, као и Владу Републике Србије и друге институције, о томе упознали и тражили вашу акцију да се са упропаштавањем Поште престане, да и ви тражите смену нелегалне директорке као и ми, да се на чело Предузећа постави стручан кадар и да ПУПС оде. Нисте нас чули или вам није одговарало да нас чујете. И новине су о томе писале, а ви нисте ни прстом мрднули.
