top
Poštari

Избор

Како да славимо?

Прође 178 година од када организовано Србијом путују писма и пакети, добре вести, тужна саопштења, неком новац, неком судско писмо. Прође 178 година и имамо чега да се сећамо-некад смо били предузеће за пример, некад смо са поносом саопштавали где радимо.

Као да је неко одлучио да „витална старица-Пошта Србије“ треба да оконча свој живот и да поштанску делатност сведе на пуку тржишну утакмицу без јасног плана одржања универзалне поштанске услуге која је обавеза сваке државе чланице УН и потписнице међународних конвенција. У новом нацрту Закона о штрајку ПТТ услуге (која узгред буди речено не постоји као такве) третира као делатност од општег друштвеног интереса, што поштански саобраћај свакако јесте, па чуди однос власти према таквој делатности.

Колико дуго упозоравамо на алармантно стање у Пошти Србије, колико писама смо написали, колико смо пута протествовали, штрајковали и никаквих ефеката. Да ли заиста нико од одговорних у овој земљи није у стању да нешто предузме, или се ни један проблем унутар Србије не може решавати док се не реши нерешив проблем Косова. Један велики и важан инфраструктурни систем са 178 година пословања, држава је препустила ПУПС хијенама да га растржу и комадају, уништавају и пљачкају, као да је и Пошти Србије време за пензију и да се као пензионер учлани у ПУПС.

Власт, која је највише одговорна за стање у Пошти Србије, јер је именовала неспособне да руководе предузећем, већ дуже време не именује чланове надзорног одбора уместо чланова који су давно поднели оставке и која већ 1,5 годину није у стању да спроведе конкурс за директора предузећа, не жели да чује вапај 15000 запослених у пошти, а синдикалне представнике третира у стилу-синдикат, шта то беше, кога ви заступате?

Јесте власт највише одговорна, али истине ради и ми смо томе доста допринели. Наше нејединство, размерице, стављање личних изнад општих интереса, јесте и довело до таквог односа власти према синдикатима. Ко је ту највише крив, просудите сами. Ако се организује штрајк са легитимним захтевима а у њему учествује миноран број запослених, ако се организују протести незадовољних радника а те протесте не подрже синдикати, онда се поставља питање сврхе синдикалног организовања, начина заштите радничких права и да ли су нам у жута крвна зрнца убризгали вирус мазохизма. Зашто већина ћути и чека да се стање хаоса само од себе уреди?

Како да славимо јубилеј на коме други могу да нам завиде, када смо свесни да идемо путем који води у амбис? Како да верујемо у обећања о „златном добу“  када се на наше очи све урушава и нестаје? Како да се тргнемо из летаргије и како да 7. јуна 2019. године кажемо-нисмо дозволили да нас униште?

Апелујемо на све запослене у Пошти Србије да на данашњи дан промене свој став и да властима јасно ставимо до знања да смо ми Држава а да су властодршци наше слуге. Не дозволимо да се спроводи тиранија мањине над већином. Власт мора да уважава став оних који стварају и зарађују, јер ако нема нас неће бити ни њих. Они су показали да не желе да реше наше проблеме, а нису свесни да на тај начин и себи стварају велики проблем. Помозимо им да то разумеју, дигнимо свој глас против безумља које влада у главама отуђених функционера, ма где се они налазили. Почните од оних које сте ви делегирали да штите ваше интересе, у синдикату, у предузећу, у граду, у држави.

Да ли би радници поште Грчке и радници поште Француске ћутали да су на нашем месту?

КАКО ДА СЛАВИМО КАД  БИ СВАКО НОРМАЛАН ЗАПЛАКАО!


bottom