top
Poštari

Избор

Када смо ономад протествовали „велики“ нису са нама хтели. Шта више подсмеваше се и ликоваше над нашом невољом, а они се дичише са окупљених 10.000 рдника у Београду. Знали смо ми, а и они су знали, да тај број људи није дошао да подржи „велике“ већ да изрази своје незадовољство стањем у Предузећу и да се солидарише са нама који смо по хладноћи цупкали испред капија прерадних центара.

Када је грануло пролеће и „велики“ се пробудише из зимског сна, па заказаше штрајк и протесте. Мислили смо да су они заправо чекали боље време и да се радници не смрзавају. Хм... изгледа да то није разлог. Дали смо им подршку, мада смо у старту видели да ту нема воље нити снаге да се нешто значајно уради. Како је све прошло имали смо прилику да се уверимо када на заказане протесте нису дошли ни сви синдикални руководиоци, а о чланству и да не говоримо. Како је могуће да репрезентативни синдикати не могу да окупе бар део од оних који су јесенас шетали од Таковске до Владе Републике Србије?

Могуће је, јер њихови синдикални представници немају ауторитет нити легитимитет да заступају чланство, а усвојили су такав Статут да су практично несмењиви. Чланство је ухватила апатија и страх, јер ако се буду исчланили прети им шиканирање од пословодства и наводно могу да изгубе „заштиту“ синдиката. Јадно и бедно, али страх је присутан.  Радници негодују на свим нивоима, свима је јасно да пропадамо, али нема снаге која би их покренула. Влада Републике Србије, са којом треба преговарати и којој се морају испоставити захтеви, неће да разговара са онима који од 15.000 радника на протест изведу двоцифрени број људи.

Ми мали синдикати покушавамо да нешто променимо, али као мале неће да нас уваже као равноправног саговорника, а „велики“ нису више велики ни кад се погледају у огледало. Шта нам је чинити? Чекати и  радити као коњ, ништа не предузимати да се ова катастрофална ситуација промени на боље, није решење. Други нам неће помоћи ако сами себи не помогнемо. То је ваљда свима јасно. Лако је критиковати, треба нешто предузети, треба понудити решење. Понудите решења јавно! Пишите нама, пишите њима, хајде да се покренемо... Ми предлажемо следеће:

Да се на хитном састанку свих синдиката донесе заједичка одлука  о формирању независног преговарачког тим, што значи да он треба да буде састављен од запослених који нису чланови ни једног синдиката (број људи и процедура бирања је ствар договора). Како изабрати те људе? Једноставо!. Њих треба да бирају сви запослени. Преговарачки тим би имао задатак да дефинише преговарачку платформу, постави циљеве и дефинише методе за остваривање тих циљева.  Синдикати треба да се обавежу да тим људима дају максималну подршку и сву логистику како би им ојачали преговарачку позицију.

Убеђени смо да ће сви они који су јесенас дошли на улице Београда, дати свој глас  некоме у кога имају поверење, а када неко иза себе има 10.000-15.000 радника, са њим се мора разговарати са респектом.

Могуће је преко сајта синдиката прикупити предлоге кандидата а потом организовати потписивање подршке да би се појачао легитимитет. Кад се нешто хоће, нађе се начин. Из Поште је бар 15 запослених конкурусало за директора. Изаберимо од њих пет који добију највише гласова да нас предстрављају и додајмо још пет других или колико је потребно. Ето начина и да комисији за избор директора помогнемо у избору, да се види ко има највећи ауторитет да води наше предузеће.

Позивамо остале синдикате да се изјасне о овом предлогу, да оставимо сујете по страни и да учинимо напор како би сви заједно направили неки резултат на боље. Пробали смо нисмо успели. Пробали сте нисте упели. Хајде да пустимо оне који су од струке и ауторитета и којима запослени верују, да поведу активности за излазак из блата у које су нас увалили.  


bottom